Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Kle­tve i za­kle­tve su ne­ka vr­sta spe­ci­fi­ku­ma tra­di­ci­je bal­kan­skih na­ro­da. I po­seb­no tra­di­ci­je ko­ja se u Cr­noj Go­ri i da­nas upra­žnja­va, po­štu­je, pa ta­ko i nje­gu­je. A ri­ječ je o dva an­ti­po­da.
Ka­da bi u svom tra­ja­nju bi­vao bes­po­mo­ćan – na­rod se od to­ga zla – bra­nio kle­tvom. Pr­vo bi kleo zlu sud­bi­nu i zlo vri­je­me, pa on­da i sve osta­lo re­dom: Oca i Maj­ku – što su ga ro­di­li, pa, za­tim, Si­na i Ćer­ku – što su se iz­ro­di­li. Po­sle naj­bli­žih išlo bi re­dom „sve po spi­sku“. Ni­ko­me se ni­je osta­ja­lo du­žno. I ta­ko sve do Kur­te i Mur­te! Pa bi se pre­šlo na vlast i opo­zi­ci­ju, na „nji­ho­ve“, pa i „na­še“. Za­tim na Ame­ri­ku i po­ne­kad čak i na Ru­si­ju; pra­vi­la se raz­li­ka i u to­me. Ne­ki auto­ri su tra­ga­li za kle­tva­ma. Za lo­kal­ni re­gi­on sa­ku­pi­li su čak – oko 3.000 kle­tvi. Ni­sam to pro­vje­ra­vao. Jed­no­stav­no re­če­no – vje­ro­vao sam u jav­no sa­op­šte­ni po­da­tak. Jed­na od naj­stra­šni­jih bi­la je i kle­tva: Ga­zdo­vao sa­mo na gro­blju! Za­bi­lje­že­na je i kle­tva ne­vjer­nom su­pru­gu: Vrat po­lo­mio – ka­da kod nje od­la­zio! Za­bi­lje­že­ne su i sa­vre­me­ne kle­tve: Iz­vi­sio kod nje – kao pla­ka­ti od pro­šlih iz­bo­ra!
Za­kle­tva je ne­što sa­svim dru­go. Ona ima mo­ral­nu sna­gu u sva­kom vre­me­nu. Če­sto ima sna­gu pla­nin­ske ri­je­ke ko­ja je ne­za­u­sta­vlji­va ili ka­ko je pje­snik za­pi­sao: „Nju ni­ko-ni­kad za­u­sta­vit’ ne­će“. Za­kle­tve nam pu­no to­ga ka­zu­ju o na­ro­du gdje su na­sta­ja­le i na­sta­le, pa se i da­nas lju­bo­mor­no ču­va­ju. Ali i o Čo­vje­ku iz kon­kret­ne sre­di­ne. Če­sto Čo­vjek tek od Za­kle­tve bi­va Čo­vjek – u pu­nom zna­če­nju te ri­je­či; Čo­vjek za re­spekt i po­što­va­nje, za pam­će­nje i za ne­za­bo­rav!
Pri­sje­ća­mo se ta­ko Za­kle­tve Ko­sov­skih ju­na­ka, ko­ja se i da­nas – iz­go­va­ra na iz­ust, sa istim osje­ća­njem kao i pri­je se­dam sto­ti­na go­di­na. Ta Ko­sov­ska za­kle­tva ži­vje­la je iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju sve do na­ših da­na – istim in­ten­zi­te­tom, ili, mo­žda sve ja­čim – iz go­di­ne u go­di­nu. Na­la­zi­mo je u iz­vor­nom ob­li­ku i na po­zna­toj Ostro­škoj skup­šti­ni Cr­no­gor­skih i Bo­kelj­skih ro­do­lju­ba, 8. fe­bru­a­ra 1942. go­di­ne. Ukle­sa­na je na spo­men-plo­či, ko­ja i da­nas pod­sje­ća i opo­mi­nje no­vu ge­ne­ra­ci­ju – slav­nih pre­da­ka 1389. i an­ti­fa­ši­stič­kog ra­ta 1941-1945. go­di­ne. U no­voj za­kle­tvi se na­la­zi i ona Ko­sov­ska za­kle­tva iz 1389. go­di­ne: „Na ovom mje­stu – gdje su se i na­ši dje­do­vi za­kli­nja­li... za­kli­nje­mo se da će­mo osta­ti vjer­ni du­hu svo­ga na­ro­da... dok na­ša po­bje­da ne osre­ći ži­vot na­še dje­ce i ne ogra­ne gro­bo­ve na­ših pre­da­ka.“
„Ko iz­dao, bra­ćo, te ju­na­ke; kr­vlju mu se pre­li­li bad­nja­ci, kr­vlju kr­sno ime osla­vio, svo­ju dje­cu na nj pe­če­nu io!... Ko iz­dao, bra­ćo, te ju­na­ke, rđa mu se na dom ras­pr­ti­la, za nje­go­vim tra­gom po­kaj­ni­ce sve ku­ka­le do­vi­jek la­ga­le!“
U to­ku tra­ja­nja an­ti­fa­ši­stič­kog ra­ta 1941.-1945. go­di­ne bi­lo je pu­na pri­mje­ra slič­nih za­kle­tvi. Slo­bo­dar­ska tra­di­ci­ja je uvi­jek di­za­la bor­be­ni mo­ral ro­do­lju­ba. Po­ru­ka sa le­gen­dar­nog Lju­bi­nog gro­ba 1943. go­di­ne bi­la je slič­na po­ru­ci ma­jo­ra Ga­vri­lo­vi­ća iz vre­me­na od­bra­ne Be­o­gra­da u I svjet­skom ra­tu. Ko­man­do­vao je ju­riš u smrt za slo­bo­du, baš kao što su par­ti­za­ni sa Lju­bi­nog gro­ba po­ru­či­li: ,,Do­kle god ču­je­te štek­ta­nje mi­tra­lje­za; znaj­te da ne­pri­ja­telj ne­će pro­ći! Ka­da za­muk­nu plo­tu­ni – znaj­te da na Lju­bi­nom gro­bu – ne­ma vi­še ži­vih pro­le­te­ra!’’ Na isti na­čin ta slo­bo­dar­ska tra­di­ci­ja – hra­bri­la je i slo­bo­da­re na Moj­kov­cu 1916.go­di­ne, ko­je na­rod­ne pje­snik vi­di baš ova­ko: ,,Ne­moj­te se pla­ši­ti ju­na­ci ako bu­du kr­va­vi bad­nja­ci’’!
Pri­vo­de­ći ovaj tekst kra­ju, u sje­ća­nje mi na­vi­ru mi­sli na smrt osu­đe­nih an­ti­fa­ši­sta. Vi­še od 30 go­di­na sam tra­gao za nji­ma ši­rom Evro­pe, pri­pre­ma­ju­ći knji­gu ,,Po­sljed­nje po­ru­ke’’... In­spi­ri­sa­le su ne sa­mo jed­nog pje­sni­ka, da im po­sve­ti svo­je sti­ho­ve: ..Znaš maj­ko, li­je­po je ži­vje­ti Ali za ono za­šta sam umro, Htio bih još jed­nom umri­je­ti’’!
Sti­ho­vi za po­ru­ke ne­pro­la­zne vri­jed­no­sti. Bez ob­zi­ra na to da li su ih is­pi­sa­li go­lo­bra­di mla­di­ći ili već si­je­di star­ci: po­lu­pi­sme­ni ili ve­o­ma obra­zo­va­ni – ju­na­ci svo­ga do­ba. Ka­ko li­je­po zvu­či – ri­ječ Čo­vjek, za­pi­sao je je­dan ve­li­ki pi­sac. Ri­ječ ko­ja li­či na za­kle­tvu!